O Janiki

Janika na svojoj tvrdavi

„Platićeš kad budeš im’o“, govorio je Janika Balaž, legenda tamburaške muzike, čije je ime proslavilo Petrovaradinsku tvrđavu, Novi Sad i Vojvodinu. Zvuci njegove tamburice činili su uzvišenim i radost i patnju. Ovu našu prepoznatljivost dužni smo da sačuvamo i negujemo kao najlepši dragulj. Ako nam je prva asocijacija na Beč, Štraus i opera, onda učinimo sve, da to za Novi Sad budu Janika Balaž i tamburica, jer je na muzičkom nebu našeg grada, Janika izuzetno visoko kotiran.

Janika Balaž je rođen 23.12.1925.godine u Lukinom Selu, nedaleko od Zrenjanina. Umro je 12.11.1988.godine u Novom Sadu, a sahranjen u Petrovaradinu. Prvo je počeo da svira violinu, a onda mu je njegov profesor rekao da se okane tog instrumenta, jer takvih violinista kao što je on ima kolko hoćeš. Tako je Janika zahvaljujući svom profesoru počeo da svira prim – bisernicu (drugi naziv za taj instrument). Puno vremena je posvećivao primu, i dok su se njegovi vršnjaci igrali, on je vežbao, vežbao, vežbao........ Nije ga bilo sramota da pita i puno je naučio od drugih tamburaša, ponekad i krišom, a najviše od nadaleko poznatog Maćike Petrovića iz Subotice. Na početku karijere je vrlo kratko bio član Radio Titograda, a onda je od samog osnivanja pa do svog kraja, bio i ostao veran Radio Novom Sadu. Svirao je u mnogim kafanama, ali najduže na Petrovaradinskoj tvrđavi, gde je sa svojim orkestrom svirao svako veče. Proslavila ih je pesma „Osam tamburaša s’Petrovaradina“, koja je Janiki i posvećena. Proputovao je ceo svet, svirao u pariskoj „Olimpiji“ čak 36 puta, ali se uvek vraćao u Novi Sad i svojoj Tvrđavi.

Janikina banda u Bengaziju, 1971 godina.


Sarađivao je sa mnogim pevačima, ali najduže i sa najviše uspeha sa Zvonkom Bogdanom, doajenom starogradske pesme, koji za njega kaže: Kod njega  je najlepše to što je on tamburu svirao na violinski način, kao da je u desnoj ruci imao gudalo. Delovali su vrlo elegantno i otmeno, vodili su računa kako izgleda njihova svirka. Kod njih nije bilo praznine, nije bilo praznog takta. Jednostavno znali su kako treba. Janika je tako dobro vodio orkestar, da je bila milina raditi sa njima. Kad on stane ispred njih, svirka poprima  neobičnu sigurnost i zvuk. Milina božija.

Ono što ga je izdvojilo od toliko drugih tamburaša, prema rečima Jovana Adamova, jeste to što je on suvo napisane note, oživljavao. Ujednačavanje zvuka unutar orkestra je nešto jedinstveno, što smo mogli da čujemo samo kod čika Janike. Ipak, njegove solo deonice su nešto bravurozno, one imaju emociju koju je nemoguće objasniti. Među hiljadama tamburica, uvek je lako bilo prepoznati tamburicu Janike Balaža. Mnogi smatraju da od filma „Skupljači perja“ iz 1967.godine, počinje renesansa tamburice i tamburaške muzike. U tom filmu čuje se zvuk Janikinog prima.

Bengazi 1971 godina, treće poluvreme


Prim bez kojeg je Janiku Balaža nemoguće zamisliti, s’ njim je još od 1949.god. kada ga je kupio od čuvenog Maćike iz Subotice. Kada je umirao, rekao je ženi: „Prvo ga ponudi Janiki, pa ako ga on neće, daj ga bilo kome“. Na svu sreću, tako je i bilo. Janika je govorio da je prim samo instrument. Zvuk čovek nosi u sebi, u prstima, ali je isto tako govorio da svoj prim nebi dao ni za šta. Muzika je velika stvar i može svakom da pomogne. Ako je neko tužan, ako je neko veseo, ako se raduje ili je šta izgubio, bilo šta da mu se desi, muzika leči. Ne znam kakvu čarobnu moć to ona ima, ali je ima.

Od Persijskog žičanog instrumenta, do pojave savremene tambure XX veka, prošlo je više od 4000 godina. Svirali su je znani i neznani, iz ljubavi ili potrebe, tek, u necemu se svi slažu: JANIKA JE JEDAN I JEDINI. I Janika nije Vaš ili Naš. Janika je sviju Nas.